Фонетика српског језика: Предмет и дисциплина фонетиике

У кругу сродних дисциплина, фонетика проучава настанак и природу гласова, њихово понашање у контакту са другим гласовима у говорним низовима, класификује их према артикулационим и акустичким параметрима, бави се изучавањем развоја гласова и гласовних система кроз историју. Исто тако, фонетика проучава и прозодијска обележја гласовних низова – акценат, трајање, тон, ритам и интонација.

Предмет фонетике може бити гласовни систем посматран у једном одређеном времену – синхронијски приступ*, или кроз време – дијахронијски, историјски приступ.

Старија подела:

-  општа фонетика

-  посебна фонетика.

Општа фонетика проучава и класификује гласове људског говора уопште, посматра прозодију као општу појаву. Она проучава опште артикулационе и акустичке могућности људског језика.

Посебна фонетика проучава гласовни систем и прозодијска обележја једног одређеног језика, нпр. српског, руског, француског, итд. и утврђује природу и обележја сваке јединице која припада целини његовог гласовног репертоара.

Даље:

-  компаративна – упоређује гласовне системе и прозодијске одлике језика који припадају истој језичкој скупини, тј. који су генетски сродни;

- контрастивна – предмет проучавања су језици који припадају разл. језичким скупинама;

- историјска (дијахронијска, еволутивна) – проучава законитости по којима се мењају гласови у једном или у више језика, од најстаријег утврђеног или претпостављеног стања до данас;

- нормативна (ортоепија) – утврђује правилан изговор у једном језику и то како на гласовном, тако и на прозодијском плану;

-  корективна – користи се посебним поступцима и техникама којима постиже усвајање исправног изговора, односно њен циљ је исправљање већ усвојеног погрешног изговора. Логопедија је грана корективне фонетике, која се бави исправљањем погрешног изговора у матерњем језику. Другом врстом корекције говора бави се ортофонија односно фонијатрија. Реч је о медицинској грани чији су предмет проучавања патолошке појаве у говору, чији узрок лежи у неком физиолошком недостатку на говорним органима.

Даље, савремена подела фонетике – према аспекту који изучава:

1) артикулациона (физиолошка) фонетика – рад говорних органа при процесу фонације и настанак основног гласа као и специфичне модификације  које тај глас доживљава пролазећи кроз гласовни канал. На основу артикулационих параметара, ова дисциплина класификује гласове према месту и начину творбе.

2) акустичка фонетика –  проучавање звучних таласа који чине материјалну основу говора; физичке карактеристике гласова. У оквиру ове фонетксе дисциплине откривен је поступак за производњу вештачког говора.

3) аудитивна фонетика – проучава пријем говорног сигнала путем слушног апарата.

Методе у фонетици:

1) дескриптивна метода – подразумева посматрање и опис стања у фонетском систему у језику уопште или у неком посебном језику, у једном времену или кроз време.

2) инструментална метода – данас је замењена рачунарском техником.

3)  контрастивна/компаративна метода