У
кругу сродних дисциплина, фонетика проучава настанак и природу гласова, њихово
понашање у контакту са другим гласовима у говорним низовима, класификује их
према артикулационим и акустичким параметрима, бави се изучавањем развоја
гласова и гласовних система кроз историју. Исто тако, фонетика проучава и
прозодијска обележја гласовних низова – акценат, трајање, тон, ритам и
интонација.
Предмет
фонетике може бити гласовни систем посматран у једном одређеном времену –
синхронијски приступ*, или кроз време – дијахронијски, историјски приступ.
Старија
подела:
- општа фонетика
- посебна фонетика.
Општа фонетика проучава и класификује гласове људског говора уопште,
посматра прозодију као општу појаву. Она проучава опште артикулационе и акустичке
могућности људског језика.
Посебна фонетика проучава гласовни систем и прозодијска обележја једног
одређеног језика, нпр. српског, руског, француског, итд. и утврђује природу и
обележја сваке јединице која припада целини његовог гласовног репертоара.
Даље:
- компаративна –
упоређује гласовне системе и прозодијске одлике језика који припадају истој
језичкој скупини, тј. који су генетски сродни;
- контрастивна –
предмет проучавања су језици који припадају разл. језичким скупинама;
- историјска (дијахронијска, еволутивна) – проучава законитости по којима се мењају гласови у
једном или у више језика, од најстаријег утврђеног или претпостављеног стања до
данас;
- нормативна (ортоепија) – утврђује правилан изговор у једном језику и то како
на гласовном, тако и на прозодијском плану;
- корективна –
користи се посебним поступцима и техникама којима постиже усвајање исправног
изговора, односно њен циљ је исправљање већ усвојеног погрешног изговора. Логопедија је грана корективне
фонетике, која се бави исправљањем погрешног изговора у матерњем језику. Другом
врстом корекције говора бави се ортофонија
односно фонијатрија. Реч је о
медицинској грани чији су предмет проучавања патолошке појаве у говору, чији
узрок лежи у неком физиолошком недостатку на говорним органима.
Даље,
савремена подела фонетике – према аспекту који изучава:
1) артикулациона (физиолошка) фонетика – рад говорних органа при процесу фонације и настанак
основног гласа као и специфичне модификације
које тај глас доживљава пролазећи кроз гласовни канал. На основу
артикулационих параметара, ова дисциплина класификује гласове према месту и
начину творбе.
2) акустичка фонетика – проучавање звучних таласа који
чине материјалну основу говора; физичке карактеристике гласова. У оквиру ове
фонетксе дисциплине откривен је поступак за производњу вештачког говора.
3) аудитивна фонетика – проучава пријем говорног сигнала путем слушног апарата.
Методе у фонетици:
1) дескриптивна метода – подразумева посматрање и опис стања у фонетском систему у језику уопште
или у неком посебном језику, у једном времену или кроз време.
2) инструментална метода – данас је замењена рачунарском техником.
3) контрастивна/компаративна метода
